Sunce izbilo jutros a za njim izmilili i ljudi. Mozda mi se samo pricinjava jer je rat, ali rekao bih da je glavna uzicka ulica sada veci ljudski mravinjak nego pre rata. Narod krenuo da pozavrsava poslove ili, pak, naprosto nema sta da radi pa luta ulicama. Interesantno, slika se ne menja cak ni kada zasviraju sirene za uzbunu. Ma niko ne ubrza hod ni za ic.

Da je rat, primecuje se samo po zelenim i plavim uniformama. Sto ono kazu ljudi - pun grad vojske. No to su sve oni na dopustu. Pustili ih malo kucama da se vide sa svojima i okupaju pa koriste priliku da na putu kuci svrate po prodavnicama.

A prodavnice pune. Doduse, guzva u njima je uglavnom kada stigne hleb, ulje ili secer. Izgleda da su to jedini trazeni proizvodi. Za leb i ulje ajde de, ali sudeci po kolicini prodatog secera ove godine ce izgleda najbolje da rode sve vrste slatkog, dzemova i sokova.

Bar ce biti zanimanja za decu, koja, zbog nepredvidjeno ranog letnjeg raspusta vec pocinju da se ubijaju od besposlicarenja.  Jos neko vreme ce biti zaokupljeni raznim vrstama "konsultacija" gde se ocene dobijaju prema tome koliko je djak umesan da nabavi koje paklo cigareta.

Cigarete su postale opsesija. Kako se gde iz nekog razloga skupi troje ljudi odmah pocinju da im prilaze sa svih strana i pitaju  "jesu li to stigle cigarete?" Pusacka groznica je dostigla nevidjene razmere. Pusi se sve sto se stigne, naglo je porasla prodaja papira za uvijanje duvana a i s masinicama se ne prolazi lose. Primeceni su i primerci koji vukljaju sa sobom lule I kesice s duvanom.

Pored druzenja po redovima, pocelo je i posecivanje po kucama, onako po starinski, prosto ti neko bane na vrata jer telefoni odavno ne rade pa ne moze covek nikome da se najavi. Tu najgore prolaze oni koji zive na "usputnim" mestima posebno u prizemnim kucama. Tu je lako svratiti onako u prolazu, a bezbedno je i u slucaju nestanka struje sto je postalo cesta elementarna nepogoda. A gde je kuca, tu je i dvoriste pa moze da padne I rostilj.

Ko nema prijatelja sa "prizemljusom" ne preostaje mu nista drugo do da se proseta do gradske plaze. Od kako su poceli ovi lepsi dani, to je postalo vrlo prijatno mesto. Brana je zatvorena I jezero napunjeno a mesto osvedoceno mirno ako ne racunamo djake koji su se preracunali te misle da im je s ranim raspustom i leto poranilo i vec se brckaju u 'ladnoj Djetinji.

Kazu, ove godine i zmija ima mnogo vise nego ranije. Ne mo's da zadjes u divljinu iza Starog grada a da ne nagazis na koju. Ja bih pre rekao da ces nagaziti na vojnika nego na zmiju. Ne moze covek vise da ode na piknik a da ga odnekle ne posmatraju kakve strokljave ocurde iz siblja.

A vojska je posebna prica. Sad kad sretnes nekog prijatelja na ulici prvo te pita "Jesu li te zvali?". Naravno da nisu, jer ne bi sad stajali na ulici i pricali. Al' zato Peru jesu i "vec je petnaest dana na vezbi". Cuj - vezbi. Eto ti sto smo, jadni, ugrozeni ratnim stradanjima. Nismo jos sasvim acisno ni da smo u ratu.

No, nije nam zameriti. Osim svakodnevnih uzbuna posle kojih se nista ne desava, povremenih preleta aviona, srusene poste a od pre neki dan i postanskog releja na Zabucju, i sporadicnih detonacija "severoistocno od Uzica", kako kazu lokalni mediji -
mi rat gledamo na jedinoj nam televiziji TV5. Ostale televizije su nam zlikovci iskljucili i time samo poboljsali prodaju opreme za prijem satelitskih programa.

Sta cemo kad nam je grad u rupi, pa niti mozemo da uhvatimo TV signale niti mozemo da cujemo desavanja uzivo. Zato, cim se izadje na neko gumno iznad Uzica, dozivljaj postaje realistican. Po ceo dan na nebu se cuje nekakvo zundanje a bogami I detonacije. U svemu tome uopste ne razumem talas izbeglica iz Uzica koji su prosto zaokupili sva vikend naselja po okolini. Sticajem okolnosti, provodim par dana u jednom takvom naselju na Beloj Zemlji i zapazio sam da je mnogo mirnije u Uzicu. Da nije telefona ne bih ni dolazio.

Eto toliko, idem da iskoristim jos ovo malo vremena da prosurfam Internetom pa se vracam za Uzice. Cujemo se sledeci put kada opet dodjem do nekog telefona.

Vas Pedja