[ Home ] [ Up ] [ Osecaj 30 Maja ] [ Poker ] [ Cigarete ]
|
|
Kad me iz sna probudi raketaOdavno sam prestao da se strecam na sirene. Ucio sam nekada u skoli da se covek na dovoljno cesto ponavljane nadrazaje navikava. Tako sam se, ocigledno, navikao na sirenu. Te noci sam sanjao vazdusne bitke. Letele su tackice po celom nebu. Sve je delovalo tako daleko, potpuno nestvarno. Mala tacka je jurila vecu. Ponekad ju je stizala, a ponekad i ne. Neke tackice su samo prelazile crno nebo i iza sebe ostavljale neke manje. Izgledalo je kao rat zvezda posmatran sa Zemlje. Bio sam spokojan i bilo mi je zanimljivo da gledam. Nisam osecao strah, jer je bilo tako tiho. Najedanput, sa svih strana sam cuo zaglusujuce udare. Cuo sam kako se mrdaju prozori i vrata. Za trenutak sve se smirilo. Ah, lud li je ovaj san. Taman sam hteo da pomislim 'e i ja svasta sanjam', kad je sledeci talas detonacija naleteo. Sa svih strana se cula odvratna, teska, pucnjava. Krenuo sam da ustanem i odem na prozor da vidim sta se desava. Sve jace i jace sam cuo neko tesko zavijanje, sistanje ili sta vec. Brze nego sto sam hteo, otisao sam do prozora. Svakog casa taj zvuk je bio sve jaci, i jaci. Znao sam - to je raketa. Za nekoliko trenutaka ce negde udariti. Zvuk je nastavljao da bude sve jaci. Zazmurio sam. Valjda nece mene. Nekoliko sekundi kasnije cula se jeziva detonacija. "Ovo je fucking real... bre", pomislih. Vazdusna bitka je pocela. Tutnjali su avioni, a nasa odbrana je tukla. Sa svih strana je grmelo. Za razliku od sna, nisam bio ni spokojan, a i plasio sam se. Ne toliko detonacija, koliko tog odvratnog zvuka aviona i nadolazecih raketa. Opet sam video obaranje aviona. Hrabrost i, vecita misao 'proci ce', mi se povratila. Telefon je zvonio, nekoliko puta. Pocelo je 'raspitivanje', sta je i gde je. Stigla je jeziva vest - pogodjena je, direktnim pogotkom, bolnica Dragisa Misovic. Postali smo jezivi. Postali smo zivotinje. Oguglali smo na sve. Jeziva vest? Bolnica? Ne verujem da se iko sokirao. Samo smo slegnuli ramenima i zazalili zbog tih neduznih mrtvih ljudi. Cekamo jutro. Svako novo jutro je novi znak da smo uspeli, bar jos jedan dan. Dan za danom. Dokle? Ne znamo. Al' sta imamo drugo nego da trpimo i da izdrzimo. A dan... danju je sve potpuno drugacije. Ponekad, zaboravim da je rat. Jednom sam se zaneo i citavih 4 sata sam mislio o necemu drugom. Rat nisam primecivao. Bio je lep i suncan dan. Posmatrao sam grad. Razmisljao o ko zna cemu. Bilo mi je lepo. Dozvolio sam sebi da isplaniram i sutrasnji dan. Gledao sam u mostove i nije mi palo na pamet 'a sta kad ih ne bude vise bilo'. Za mene, tih 4 sata rat nije postojao... nikada. Da, naravno, nisam bio sam. Padao je mrak. Vratio sam se u realnost. U surovu stvarnost. Setio sam se da je rat, setio sam se da bas sad, u ovom trenutku, negde u mojoj zemlji neko pati. Negde lete avioni, padaju rakete. Kako li je onima koji nemaju ni miran dan? Ta 4 sata su na mene delovala kao lek. Iako sam bio izuzetno umoran, iako me je iz sna probudila detonacija, osecao sam se bolje. Nakupio sam se energije. Beograd je do danas imao nesto vise od 90 vazdusnih uzbuna, a sve ovo traje... traje, ne znam koliko. Dani su svi postali isti. Vremenske odrednice postale su "onda kada nije bilo uzbune u toku dana" i tome slicno. Moze li biti gore od ovoga? Moze. Cuo sam kako je na Kosovu. Ko njih moze da spreci da rade sta hoce? Hocemo li i javno postati najveci svetski poligon za isprobavanje najnovijih vojno-tehnickih dostignuca? U ovom delu Evrope je bilo nekoliko olujnih noci, pracenih ogromnim gradom (kazu velicine pesnice). Za ovo doba godine previse. U toku celog leta nemamo nikada vise od 2-3 noci.. A za vreme aprila i maja smo imali bar 5. Vrlo cesto, kada je oblacno, vide se sevanja. Seva na sve strane, mada se ne cuje grmljavina. Sve je, naravno, povezano sa ovim ratom i dodjosmo do toga da je sve to prouzrokovao NATO. Bolnica? Olujne noci? Ambasada? Izbeglice? Nis? Namerno ili slucajno? Hmmmmm. |
