Danas sam cula da se spremaju da nam ukinu Internet! Zgrazanje, neverica, gadjenje... Srba (bila sam na faksu posle skole) upita telefonom nekoga i dobi odgovor da ce to verovatno da se odnosi na satelitske veze, dok ce zemaljski linkovi verovatno da funkcionisu. Pitam se da li se to odnosi na moj Eunet. Kod kuce, posle, cujem na vestima TV Studija B, da je americka vlada donela odluku koja, pod pretnjom zatvora, brani americkim provajderima da obezbedjuju pristup Internetu iz Jugoslavije, ali da su u Evropi, konsternirani i protiv toga, pa ce, ako do toga dodje da omoguce linkove preko Evrope. Sludjivanje... Prema tome, evo me, a da li cete ovo i citati, Bog sveti zna!

Ja sam se, inace, izgleda olenjila. Nekoliko dana me nije bilo sa vestima iz vase bombardovane nesrecne zemlje. Znate zasto? Prosto, osetila sam da bi dalje svakodnevno pisanje bilo slajfovanje u mestu. Novih vesti NEMA! Ustvari, sve je isto. Evo, upravo su pocele vesti u 6.00 i deset minuta isao je danasnji dnevni spisak bombardovanih mesta u Srbiji - 22. put Nis...Oni ubijaju i dalje vrlo revnosno i obecavaju, kao sto znate, da ce INTENZIVIRATI, jer je nedovoljan ucinak... Nema dovoljno jakih ni ruznih reci koje bi opisale ovo ovde. Komentarisuci, pre neki dan Minjinu ponudu da moja pisanija prosledi u SIEM mrezu, rekoh da se dvoumim. Misa B., moja drugarica upita me zabrinuto da li sam pisala bezobrazluke. Odgovorila sam joj da nisam, iako sjajno psujem, sa profesorskom dikcijom i besprekornim naglaskom, ali prosto nisam u stanju da te reci i pisem. Ostaci kucnog vaspitanja...

Usli smo u nekakvu kolotecinu. Dobro spavam jer uvece popijem Nobritem, tako da prespavam PVO i eventualne udare. Ruku na srce, posle Generalstaba i Kineske ambasade, rokanje Beograda ogranicava se na klasicno opaljivanje po Batajnici i Rakovici sto je dosta daleko od nas. Danas posle podne, pogodjen je neki zaseok na periferiji Zemuna - culo se iz daljine.

Dezuram u skoli jedan put ponedeljkom. Kad zasvira sirena za uzbunu, iz skole odu svi: administracija, retki studenti i nastavnici. Dezurni bi trebalo, valjda da ostanu, medjutim... Kaze se da u slucaju vazdusne opasnosti "SVI moraju bez zurbe i mirno da se upute u najblize skloniste". Iz knjige dezurstava (jedna sveska) procitala sam pre nekoliko dana jednu sjajnu epizodu. Svi su otisli, kao sto je i red, dezurni su "obezbedili zgradu" i sklonili se na sigurno mesto (obliznja kafana). Povremeno su obilazili skolu i tako su jednom zatekli spremacicu kako sedi na skolskoj ogradi i ceka. Tetkica ih je obavestrila o "evakuaciji profesora G. S.". Kolega se zamajao sa tri studenta oko grafickih radova i nije izasao kad i svi. Kad su krenuli napolje, vrata su bila zakljucana, pa su izasli kroz prozor u parteru, koristeci i jednu stolicu, koju su izbacili u dvoriste, da bi preko nje iskocili. Ja sam kad je zasviralo, bukvalno izbacila sve i sa koleginicom i jednim klincem iz administracije, iznela stolice u dvoriste i kao neka provincijska baba koja gluvari na prozoru gledala retke automobile i suncala se...

Kad sam kod skole, prica mi jedna mlada koleginica da je njen sin koji ide u cetvrti razred osnovne skole, na vest da su im zakljucene ocene koje su imali u dnevniku i da je skolska godina zavrsena, izjavio da je on ratni profiter.

Nasa prijateljica Nada B. od pre par dana spava kod mene. Dosla je iz Engleske u petak, posle Generalstaba i Kineske ambasade, jer joj se slogirala majka i sada je u bolnici Sveti Sava. Nadi bi bilo strasno da bude sama nocu u majcinom stanu, dok je bal vampira. Kad sam joj ponudila da izabere krevet kod mene, rekoh joj da ja mislim da je bolje da obe spavamo u sobama sa ulicne strane, jer prema Dedinju je strana koja se bombarduje. Gledala me zapanjeno. Posle sam joj rekla da zapamti gde je stavila odecu, jer moze da se desi da se u toku noci oblaci na brzinu. Hvala Bogu, nije imala priliku da dozivi nocno rokanje... Prvi susret sa beogradskom svakodnevicom dozivela je cekajuci tramvaj kad su zasvirale sirene. Upitala je zenu koja je stajala kraj nje sta treba da radi, a ova joj je rekla - nista....

A Nadin dolazak! Dosla je avionom do Sofije oko 10.00 uvece, gde je trebalo da je ceka JAT-ov autobus. Kad je zavrsila carinske formalnosti, na aerodromu nikoga iz JAT-a. Pridje joj neki tip sa crnim zulufima i kaze da autobusa nema, a da ce on da je vozi do granice za 100 DEM a odatle, autobusi idu u Jugu u buljucima. Nada je jedna sjajna i stabilna osoba koja se ne raspamecuje lako, pa nije zagrizla keder, vec krenu malo po aerodromskoj zgradi i nadje JAT-ovu sluzbenicu koja joj pokaza autobus namenjen retkim putnicima sa razlicitih linija iz belog sveta. A putnika za autobus - komada 6. Nada, jedna Bugarka sa mobilnim telefonom koja ima momka u Beogradu i cetiri, kako Nada rece robijasa. Ispostavilo se posleda su mucenici radnici: trojica iz Moskve - samo jedan bivsi robijas koji je posteno odsluzio svoje, pa su ga i pustili u zemlju. Cetvrti je iz Australije, ali nije hteo da leti preko zemalja NATO, vec je isao okolo naokolo, pa preko Moskve i Sofije. Na granici, nasi skidose Bugarku sa autobusa, ona moli Nadu da intervenise, ali ovi na granici objasnise da ne pustaju Bugarku jer je rat. Predjose granicu srecni sto su usli u zemlju (!) i Nada ostade sama sa ovom cetvoricom, koji su je usvojili i kupili joj cokoladu u Duti Free-ju. Dirljivo. U Beograd su stigli u 4.30 ujutru. Nada izadje na Slaviji i shvati da je jedina osoba na celom trgu. Nigde taksija. Nigde nikoga. Onda krete kod nekih prijatelja koji stanuju u blizini, kod ulice SV. Save. Kad im je zazvonila, otvorise zapanjeni. Legli su bili u 3.30. Zamisljam Nadino "Ko to tamo peva" putesestvije kao film u kome bi nju igrala recimo Vanesa Redgrejv. Sada jos malo, pa ce doci. Rekli smo joj da ima izlazak do 8.00 - 8.30, pre vecernje sirene. Sta li je sa njenom majkom danas? Mislim da je ovo bilo veliko pismo. U nadi da cemo moci i dalje da se emajliramo,

pozdravlja vas i voli
Dusa